Prepreke i OSI

Prepreke sa kojima se u svakodnevnom životu susreću osobe se invaliditetom mogu se podeliti u 3 grupe:

– Prepreke u životnom okruženju
– Institucionalne prepreke i
– Psihosocijalne prepreke.

Postojanje bilo kakve prepreke daje određenu poruku da negde niste poželjni, iako je većina njih nastala zbog nerazvijene svesti osoba bez invaliditeta o potrebama i pravima osoba sa invaliditetom. Ali kada se jasno ukaže na problem, a ne postoji volja druge strane da se zajednički reši, govori o tome da osobe sa invaliditetom nisu poželjne u nekom okruženju. To predstavlja diskriminaciju i uskraćivanja osnovnih ljudskog prava počevši od prava na slobodu kretanja, prava na školovanje, zapošljavanje, lečenje i sva ostala prava.

PREPREKE U ŽIVOTNOM OKRUŽENjU dele se na

– Fizičke ili arhitektonske prepreke i
– Prepreke u pristupu informacijama i komunikacijama.

Fizičke ili arhitektonske prepreke su sve one koje postoje na ulicama, putevima, institucijama i ustanovama, radnom prostoru, stanovima, kućama, zgradama, hotelima, javnom prevozu, bazenima i drugim sportsko – rekreativnim objektima…
Najšeće prepreke na ulicama su nepostojanje rampi ili postojanje strmih rampi na javnim površinama gde se nalaze stepenice, nespušteni, nedovoljno spušteni ili isuviše strmi ivičnjaci, rupe na trotoarima, nepostojanje taktilnih staza i zvučnih semafora, neadekvatni parking prostori koji nisu dovoljno široki tako da korisnik kolica ne može da izađe iz auta ili uđe u isti. Za decu sa invaliditetom parkovi i igrališta na javnim površinama nisu pristupačni i ona se ne mogu igrati sa svojim vršnjacima. Sve ove prepreke onemogućavaju kretanje korisnicima invalidskih kolica i slepim osobama, a otežavaju i kretanje osoba koje koriste hodalice, štake, štapove… I ne samo što onemogućavaju i otežavaju kretanje, već predstavljaju opasnost od prevrtanja, padova i povređivanja. Ukalanjanje ovih barijera važno je i za stare ljude i roditelje koji imaju bebe i decu mlađeg uzrasta koje voze u dečijim kolicima.

Kada su u pitanju zatvoreni prostori, odnosno ustanove različitih namena, institucije,radni prostori, vrtići, škole, fakulteti, prodavnice, zgrade, stanovi i kuće, sportsko – rekreativni objekti, hoteli, bazeni, plaže i sl. Prepreke se ogledaju u vidu nepostojanja rampi ili postojanja strmih rampi na ulazima i unutar samih objekata, nedovoljna širina vrata na ulazima i u samom prostoru, nepristupačni toaleti, nepostojanje liftova , hidrauličnih platformi. Često osobama sa invaliditetom nisu Ukoliko uslovi nisu pristupačni osobe koje koriste kolica ne mogu da uđu u objekte.

Prepreke u javnom prevozu ogledaju se u nepristupačnim autobusima, vozovima, trolejbusima, tramvajima i drugim prevoznim sredstvima i nepristupačnim autobuskim stajalištima.
Zamislite dete koje je rođeno sa invaliditetom i koristi kolica. Ne može da ide u vrtić, kasnije ne može da ide u osnovnu i srednju školu niti na fakultet jer nisu pristupačni. Kada već odraste, a nema mogućnost da se obrazuje, teško će doći do posla, a ako i dođe, veoma mali broj poslodavaca ima pristupačan i funkcionalan radni prostor za osobe sa invaliditetom. Takva osoba, a uglavnom i porodica, živi od dodatka za tuđu negu i pomoć, što ukazuje na to da su porodice veoma siromašne. Kada neko nema uslova da ima pristojan izvor prihoda, život se svodi na borbu za opstanak i ove osobe ostaju izolovane u svojim kućama, a porodice žive u dubokom siromaštvu. Ovakava situacija je rezulatadelovanja sve 3 vrste prepreka.

Prepreke u pristupu informacijama i pristupu komunikacijama su najmanje vidljive, a odnose se prevashodno na osobe sa senzornim invaliditetom, odnosno na gluve i nagluve osobe i slepe i slabovide osobe. Mnogi hitni telefonski sadržaji – SOS linije, pozivi hitnoj pomoći, televizijski sadržaji na srpskom jeziku (emisije, domaće serije i filmovi, lokalne vesti), pozorišne predstvae i drugi sadržaji nisu pristupačni gluvim osobama jer se ne prevode na znakovni jezik ili nisu titlovani. Čujuća sredina ne poznaje znakovni jezik zbog čega gluve osobe ne mogu bez tumača da dobiju potrebne informacije u javnim ustanovama, kod lekara i u svim ostalim oblastima života koje zahtevaju dvosmernu komunikaciju.
Kada su u pitanju slepe i slabovide osobe informacije koje se štampaju nisu štampane na Brajevom pismu ili u audio formatu, a u ustanovama ne postoje taktilne table na Brajevom pismu kako bi se slepe osobe lakše snalazile oko mesta na kome mogu završe posao zbog kog su došli u ustanovu.
Prema podacima, najveći broj osoba sa invaliditetom pripada kategoriji osoba sa senzornim invaliditetom, što znači da je ogromna grupa ljudi izložena diskriminaciji u oblasti komunikacije i pristupa informacijama.

INSTITUCIONALNE PREPREKE predstavljaju prepreke koje postoje u društvenom sistemu i institucijama. Ove prepreke stvaraju i održavaju nejednakost u društvu i dovode do isključenosti osoba sa invaliditetom.

Usvajanjem Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom 2006. godine, države potpisnice preuzele su obavezu da menjaju svoje sisteme (zakone) kako bi unapredile, zaštitile i osigurale poštovanje prava OSI i omogućile osobama sa invaliditetom jednakost i puno i efikasno učešće u društvu na jednakim osnovama. Republika Srbija je Konvenciju ratifikovala u julu 2009. godine.
Da bi se unapredio položaj osoba sa invaliditetom i poboljšao kvalitet života neophodno je kontinuirano raditi na uklanjanju prepreka koje postoje u sistemu kroz donošenje i PRIMENU zakona, strategija,akcionih planova na republičkom i lokalnim nivoima uz OBAVEZNO učešće osoba sa invaliditetom, odnosno njihovih izabranih predstavnika.
Kada govorimo o institucionalim preprekama ne mislimo na fizički nepristupačnost objektima, već na propise kojima se osobe sa invaliditetom isključuju iz različitih oblika društvenog života.

Šta su sve institucionalne prepreke?

Institucije sistema – koje u donošenje propisa ne uključuje predstavnike osoba sa invaliditetom ili ne primenjuje u potpunosti donete propise. Pri donošenju republičkih zakona, podzakonskih akata i strategija, uglavnom su uključeni predstvanici OSI. Međutim, postoje gradovi i opštine koje pri izradi i donošenju odluka, lokalnih akcionih planova i strategija ne uključuju predstavnike organizacija osoba sa invaliditetom, što održava postojeće nejednakosti i ne vodi rešnju problema i umanjenju prepreka sa kojima se osobe sa invaliditeom suočavaju. VELIKI PROBLEM JE NEPOŠTOVANjE DONETIH PROPISA. Primera radi, Pravilnikom o tehničkim standaradima pristupačnosti je jasno definisano da svaki nov objekat, zgrada mora biti pristupačna, inače ne može dobiti upotrebnu dozvolu. U praksi se i dalje dešava da se grade nove zgrade koje na ulazu imaju rampe da bi se zadovoljila forma, a ne svrha, te tako one nisu urađene po standardima i potpuno su neupotrebljive za kretanje osoba sa invaliditetom. Dešava se da se rampa potpuno zaboravi, pa se onda stavljaju „rampe“ od dasaka kakve u Smederevu imamo kod jednog notara.
Zdravstveni sistem – na razvoju sistema zdravstene zaštite naša država treba mnogo da radi jer sistem nije pristupačan ne samo osobama sa invaliditetom, već svim građanima, posebno kada se radi o dijagnostičkim procedurama na koje se čeka mesecima i koje se vrše samo u većim kliničkim centrima. Osobama sa invaliditetom nisu pristupačne ni osnovni dijagnostički aparati i procedure. Primera radi žene sa invaliditetom ne mogu da odu na ginekološki pregled u Domu zdravlja Smederevo jer se oni vrše na spratu u zgradi koja nema lift, ne postoji hidraulični ginekološki sto ili stolica zbog čega korisnica invalidskih kolica ne može da pređe na klasičan sto ili stolicu. Takva je situacija i kod UZ pregleda, magnente rezonance, rendgena i sl. Odeljenja nemaju krevete sa antidekubitalnim dušekom, mnogim obolelim osobama su nedostupne savremene terapije. Napredak postoji u dobijanju ortopedskih pomagala, ali je i dalje veliki problem broj godina na koji se propisuju. Tako npr. nagluve osobe nov aparat mogu dobiti tek nakon 7 godina, a u praksi oni mogu trajati najviše 5 godina.

Obrazovni sistem – još uvek isljučuje osobe sa invaliditetom iako je donet Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji predviđa inkluzivno obrazovanje. Obrazovni sistem treba da omogući svim učenicima maksimalan razvoj njihovih sposobnosti. I dalje imamo situaciju da su škole fizički nepristupačne, ali kada o školi govorimo u smislu institucionalne prepreke mislimo pre svega na to da nastavni kadar nije dovoljno edukovan o potrebama i mogućnostima obrazovanja učenika sa invaliditetom, metode rada, nastavni sadržaj nije prilagođen individualnim intelektualnim i fizičkim mogućnostima učenika, nema dovoljno ili uopšte nema asistivne tehnologije. Pedagoških asistenata nema u školama. U praksi se dešava da deca sa invaliditetom pohađaju redovan školski program bez prisustva pedagoškog asistenta ili defektologa. Učitelji nemaju dovoljno vremena da se posvete svim učenicima ponaosob jer moraju da prate planove rada koji su im dati. Za decu sa invaliditetom koja ne mogu da isprate redovan tok nastave prave Individualne obrazovne planove u okviru kojih se postavljaju manji zahtevi. Učenik bi možda uz drugačiji pristup i dodatan individualan rad mogao mnogo više da razvije svoje sposobnosti negi što je IOP-om predviđeno. Mnogo treba raditi na razvoju obrazovnog sistema koji će biti usklađen sa potrebama svih učenika.

Oblast zapošljavanja – Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju predviđa da poslodavac mora na 25 radnika imati zaposlenu 1 osobu sa invaliditetom, na 50 radnika 2 osobe sa invaliditetom i na svakih narednih 50 radnika još jednu osobu sa invaliditetom. U slučaju da poslodavci ne ispune obavezu, predviđene su kazne. Iako postoje pomaci, zapošljavanje osoba sa telesnim i intelektualnim invaliditetom, kao i slepih osoba nije na zadovoljavajućem nivou. Poslodavci imaju predrasude prema osobama sa invaliditetom, pa se radije odlučuju da plate kazne ili da samo formalno zaposle OSI i plate samo poreze i doprinose bez obaveze da ta osoba dolazi na posao. Time odaju utisak kao da čine uslugu jer će ta osoba imati uplaćeno penzijsko i invalidsko osiguranje i nakon 5 godina će moći u invalidsku penziju, a zapravo na taj način vrše zloupotrebu zakona i samih osoba sa invaliditetom. To predstavlja diskriminaciju jer osobe sa invaliditetom drže izolovane van sistema proizvodnje ili pružanja usluga firme u kojoj „rade“.

Porodica – mnogim osobama sa invaliditetom uskraćeno je pravo na porodičan život i zasnivanje sopstvene porodice što je posebno izraženo kod osoba sa urođenim telesnim ili intelektualnim invaliditetom. Često na ovo utiču predrasude koje imaju same primarne porodice (roditelji). Pored predrasuda, osobe se inavliditetom koje zaista mogu da se osamostale ne odlučuju se na osnivanje sopstvenih porodica i zbog ekonomske zavisnosti, ali i straha da bez roditelja neće uspeti da se snađu. I u tim strahovima i predrasudama ostaju u primarnim porodicama, zadovoljni ukoliko su zadovoljnlj njihove elementarne potrebe, a nakon smrti jednog ili oba roditelja budu smešteni u domove koji imaju trajni smeštaj. Iako većina porodica najčešće prezaštićuje dete i odraslog člana porodice koji ima invaliditet, postoje i porodice koje ih potpuno odbacuju i izoluju (posebno u ruralnim sredinama). I u jednom i u drugom slučaju porodice onemogućavaju da osobe sa invaliditetom razviju svoje potencijale u skladu sa svojim mogućnostima i da jednog dana postanu potpuno nezavisne i samostalne osobe.

Socijalna zaštita – Zakon o socijalnoj zaštiti omogućio je osobama sa invaliditetom da koriste različite usluge socijalne zaštite – dnevni boravak, personalnu asistenciju, pomoć u kući, lični pratilac deteta i mnoge druge usluge koje za cilj imaju da osobe sa invaliditetom koje ne žele da žive u domu, mogu da ostanu i u svojim kućama i da uz adekvatnu praktičnu podršku žive kvalitetnim i ispunjenijim životom. U mnogim gradovima i opštinama nisu zaživele sve usluge,tamo gde postoje veliki je problem u kontinuitetu i kvantitetu usluga. A tokom same primene zakona utvrdilo se da su neke kategorije korisnika potpuno izopštene. Veliki je problem ostvarivanje prava na pomoć i negu drugog lica i uvećani dodatak na negu i pomoć drugog lica koji u praksi mogu ostvariti samo korisnici invalidskih kolica, slepe osobe, osobe koje su na dijalizi ili koje imaju težak oblik demencije i smetnji u razvoju. Osobe sa invaliditetom koje se otežano kreću ili imaju neki lakši oblik intelektualnih smetnji ne mogu ostvariti ovo pravo. Takođe, iznosi ovih prava su mali, a porodice ih koriste za ostvarivanje osnovnih životnih potreba (kupovinu lekova, hrane, plaćanje računa) jer je u ovim porodicama obično još jedan član nezaposlen da bi bio po čitav dan uz osobu sa invaliditetom. To zapravo znači da 2 osobe žive od 28.000,00 dinara,a ukoliko žive same, jasno je da su ove porodice veoma siromašne. Neophodno je da sistem socijalne zaštite sveobuhvatnije priđe rešavanju problema koje porodice osoba sa invaliditetom i same osobe sa invaliditetom imaju uz adekvatan individualan pristup i jasno definisane kriterijume jer nisu sve porodice jednako ugrožene.

PSIHOSOCIJALNE PREPREKE

Iako o psihosocijalnim preprekama govorimo na kraju, one se zapravo najteže menjaju. One predstavljaju osnovu na kojoj se grade sveostale prepreke. Psihosocijalne prepreke su zapravo pogrešni stavovi i predrasude o osobama sa invaliditetom, koje nastaju kao posledica neznanja i nedostatka informacija. Ljudi zaziru od svega što im je nepoznato i često osobama sa invaliditetom ne prilaze ne iz loše namere (mada ima i takvih), već iz straha da nešto ne pogreše ili iz straha što ne znaju šta ih očekuje od takvog kontakta. To za posledicu ima ignorisanje, netoleranciju i socijalnu izolaciju.

Psihosocijalne prepreke ogledaju se u negativnim stavovima o osobama sa invaliditetom sa jedne strane, ali i divljenju ili traženju motivacije u postignućima osoba sa invaliditetom.
Kada govorimo o negativnim stavovima oni se odnose na dominantna mišljenja da su osobe sa invaliditetom bolesne (iako je invaliditet stanje, a ne bolest), nesposobne (iako imaju sposobnosti koje im omogućavaju da se obrazuju, rade…), imaju posebne potrebe (iako imaju iste potrebe kao i osobe bez invaliditeta, ali ih zadovoljavaju na drugačiji način), da ne mogu da žive same (iako to mogu ukoliko su ostvareni preduslovi za samostalan život). Odrasli svojim pogrešnim stavovima utiču na svoju decu, zbog čega od najranijeg uzrasta deca bez invaliditeta, svoje vršnjake i odrasle osobe sa invaliditetom doživljavaju kao „čudne“ i sa njima se ne druže, a to dovodi do socijalne isključenosti, a potom do isključenosti iz obrazovanja, zapošljavanja i svih oblasti života.

Često se osobe se invaliditetom doživljavaju kao tragične i osobe kojima treba dati milostinju.
Sa druge strane postoje i oni koji o osobama sa invaliditetom govore samo o superlativu, govore o njima kao o čudesnim osobama, hrabrim osobama koje „žive uprkos svom invaliditetom“, često tražeći inspiraciju u vidu „ako to može čovek bez nogu,možeš i ti“. Tako možete pronaći tekstove u novinama koji ženu sa invaliditetom koja se ostvarila kao majka doživljavaju kao superheroja, iako je ona žena i majka, kao i svaka druga. Ili uprkos svom invaliditetu osvojio je olimpijsko zlato. U prvi plan stavlja se invaliditet u oba slučaja i takvim stavom se zapravo ova postignuća i uspesi osoba sa invaliditetom obezvređuju.

Da li će osoba sa invaliditetom biti uspešna ili ne ne zavisi od invaliditeta, već od same osobe, njenih želja, mogućnosti, rada, istrajnosti, što važi i za osobe bez invaliditeta, odnosno za sve ljude.

Psihosocijalne prepreke pokazuju da se osobe sa invaliditetom ne doživljavaj kao jednake.
Razlike postoje među svim ljudima i upravo te različitosti naš svet čine normalnim.

Na uklanjanju ovih prepreka mora se mnogo raditi, a najveći zadatak u tome imaju same osobe sa invaliditetom koje svojim primerima iz života treba da ih ruše. Saveznici u ovoj borbi moraju biti i mediji koji treba da stvaraju sa osobama sa invaliditetom potpuno drugačiju i realniju sliku o osobama sa invaliditetom.

Deca sa invaliditetom su samo deca, osobe sa invaliditetom su samo ljudi, sa svim vrlinama i manama koje imaj deca i osobe bez invaliditeta! Naša normalnost treba da postane svet bez prepreka i diskriminacije za bilo koju grupu ljudi.